full screen background image

OBAVEZNO PROČITATI:„NE PRAVI SE PAMETAN“, „JOŠ SI MALI“, „NEMAŠ POJMA“ – KAKO RODITELJSKE PORUKE UTIČU NA SUDBINU DjETETA

--

… i kako prestati osuđivati svoje dete na životni scenario gubitnika.

Roditelji često ne razmišljaju o tome kakav uticaj na dalji život deteta vrše fraze koje mu upućuju. A to je velika greška. Šta deci ne treba nikad govoriti, koje fraze treba izbegavati i kako to učiniti – govori dečji i porodični psiholog, autorka projekta „U kontaktu s detetom“, Julija Danilova.

Počeću od malog, ali veoma slikovitog i upečatljivog primera kako se rečju može odrediti detetova sudbina.

Devojčica od oko pet godina u hipermarketu je slučajno srušila robu s police. Nešto se razbilo. Mama je počela da strašno viče na nju. Pored fraze „kako si smotana i nesposobna“ bila je i fraza „bolje da te nisam ni rodila!“

Dete do osam godina kada čuje nešto slično ne analizira situaciju. Ono ne razmišlja na način: „Oh, mama je trenutno loše. Moji baba i deda su je vaspitali tako da stalno vodi računa šta će drugi ljudi o njoj pomisliti. Jadna mama! To osećanje krivice i agresija sputavaju je u tome da u punoj meri ispoljava ljubav prema meni u ovoj banalnoj situaciji! Jer to se svakome moglo dogoditi. Da, priznajem, bila sam nepažljiva. Ali nisam uradila ništa loše. U krajnjoj liniji, nisam to uradila namerno.“

Zapravo se događa to da najbliže i najvoljenije biće ne podvrgava kritici misao o tome da je bolje da se nije ni rodilo nego ta misao silno nabijena emocijama postaje njegovo lično uverenje.

Dete počinje da razmišlja otprilike ovako: „Bolje da se nisam rodila!“ Zato što dete sve što mu se kaže uzima kao istinu. Ono svaku informaciju o sebi dobija od roditelja. Sećate se, „sudbina broda zavisi od imena“…

Sada je u detetu zaživeo program „Bilo bi bolje da se nisam rodila“. Kakva je budućnost takvog deteta? Kada sam u detinjstvu bila u pionirskom logoru, u našoj grupi je bio jedan dečak koji je sam sebe grdio šta god da je radio. Nazivao je sebe i budalom i nesposobnim. Onda je slomio nogu. Jedino njega su ispecale pčele. Posle sam saznala da je poginuo. Nesrećan slučaj. Šta mislite zašto? Nisu uroci. Roditeljsko poslanje tako funkcioniše.

I zato, kada na konsultacijama dođemo do takvih reči, mame naprosto odbijaju da poveruju da je to ozbiljno i da zapravo tako funkcioniše. Zato što se najednom uplaše. Jer one su samo želele da njihovo dete postane uspešno.

Do čega dovode negativne poruke koje deci ulivaju roditelji?

  • „Smotan si i nesposoban!“ – bespomoćnost, apatija, lenjivost, inertnost, nesamostalnost, nesigurnost u sebe.
  • „Prestani da pametuješ!“„Ćuti – nemaš pojma“„Nemoj biti mimo sveta. Budi kao svi ostali!“ – dete nema svoje mišljenje. Nema interesovanja za spoznajne delatnosti. Bez inicijative. Ne ispoljava svoje sposobnosti. Guše se individualnost, liderske osobine, harizma. Dete ne može ispoljiti svoje talente.
  • „Ne plači“„Prestani da besniš“ – odricanje detetovih osećanja. Dete ne raspoznaje i ne razume svoja osećanja. Suzbijena intuicija. Čovek ne može da upravlja svojim emocionalnim stanjem. Negativna osećanja mu razaraju organizam iznutra (psihosomatske bolesti).
  • „Ništa ne pipaj, ja ću to uraditi!“ – dete prestaje da radi bilo šta, čak i kada se zamoli. Bespomoćnost, neodgovornost, pasivnost, nesamostalnost, infantilnost.
  • „Ne lepi se za mene?! Odmakni od mene! Šta se držiš moje suknje!“ – dete gubi interesovanje za opštenje. Udaljuje se i zatvara.
  • „Još si mali za to!“ – infantilnost. Okolina će se ophoditi prema njemu kao prema detetu. Nikada neće odrasti. Neodgovornost. Nesamostalnost. Odsustvo motivacije. Podložan tuđem uticaju. Traži partnera koji će mu biti „roditelj“.
  • „Ugledaj se na Janka, on je to uradio kad sebe…“ – kompleks „nisam dovoljno dobar“. Nesigurnost, nisko samovrednovanje. Težnja da se zadovolje očekivanja okoline da bi se zaslužila ljubav. Odsustvo osećanja ličnog dostojanstva.

Šta tera roditelje da izgovaraju fraze koje dete očigledno programiraju na neuspeh?

Roditeljsko vaspitanje. Mi proživljavamo ulivene roditeljske poruke, ubeđenja i direktive o tome kakvo dete treba da bude. Te direktive i ubeđenja nas veoma ograničavaju da budemo srećni, radosni i zdravi. I naravno, ako mi sami nismo srećni, nećemo moći ni decu učiniti srećnima.

Moja mama voli da kaže: „Ako kod vas bude sve dobro, i meni će biti dobro.“ Možda deluje kao dobar način da se na decu prebaci odgovornost za sopstveno stanje, ali nije. Zakonitost funkcioniše obrnuto: „Ako sam ja kao mama, kao žena i kao čovek srećna, ja svojoj deci prenosim poruku: „Život je lep, živeti je radosno, interesantno!“

Ubeđenja nas sputavaju da ostvarimo svoje snove, da živimo život onakav kakav nam se sviđa. Od toga da gradimo valjan odnos sa voljenom osobom.

 Primeri negativnih ubeđenja ili roditeljskih poruka:

Moraš da radiš šta ti se kaže!

Ja znam najbolje šta tebi treba!

Stariji se moraju poštovati! – a mlađi? Uskraćivanjem ličnih prava na uvažavanje, na svoje mišljenje, na grešku, na lično iskustvo, narušava se istraživačka aktivnost, prekida se prirodno funkcionisanje deteta. Kao posledica, javlja se bespomoćnost, neaktivnost, apatija, lenjost.

Muškarci ne plaču! – narušava se prirodno pražnjenje emocija. Odražava se na zdravlje, dolazi do izliva osećanja u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, na pogrešan, opasan način.

I mene su mlatili pa ništa – porastao sam u dobrog čoveka – kao prvo, mi ne znamo šta bi bilo da ga nisu mlatili. Tvrdnja „dobar čovek“ takođe zahteva detaljnije istraživanje. A fizičko kažnjavanje vodi nagomilavanju agresije kod deteta i potrebi da se iskali na slabijem. Takođe se, prvenstveno i vrlo često, narušava bezbednost deteta.

Dobro dete ne postupa tako – razvija se kompleks, ili kako se još kaže – distres „ja nisam dovoljno dobar“. Nesigurnost, bezvoljnost, strah da se ne iznevere očekivanja.

U predškolskom uzrastu možda i ne stavljate akcenat na određeno ponašanje deteta, ali već od prvog razreda roditelji se žale: „Lenj je… neće da uči… agresivan je… samo bulji u telefon… ništa ga ne interesuje… buni se za sve i svašta…“ Ali zašto? Zato što smo sve to mi svom detetu ponovili ko zna koliko puta. Treba dakle razumeti u čemu je koren takvog ponašanja roditelja. A koren je u našim ubeđenjima koje su nam preneli naši roditelji i koje smo mi već preneli na svoju decu.

Kada dete ne odgovara našim ubeđenjima kako bi ono moralo postupati, kod nas se javljaju negativna osećanja, čak i ljubav počinje da se narušava.

Na konsultacijama zamolim roditelje da napišu spisak stvari koje ih nerviraju u detetovom ponašanju. Mame bez zadrške ispišu i po nekoliko stranica. Kada postavim pitanje: „Šta vam se dopada kod vašeg deteta?“ – dolazi do zbunjenosti, muk. „Pa ne znam!“ A kada će onda vaše dete to saznati? Gde je ta vaša ljubav?

Kada razgovaram s decom, ona kažu da ih mama ne voli:

– Zašto to misliš? – pitam.

– Zato što viče. Zato što me grdi. Zato što se ne igramo.

Dete izvodi sasvim logične zaključke.

A mame kažu:

– Ja sve razumem. Ja znam da na dete ne treba vikati. Ali ne mogu da se obuzdam, ni sama ne znam šta mi je.

Kako izaći iz začaranog kruga očekivanja od deteta i razočarenja od njegovog stvarnog ponašanja?

To je veliki individualni rad na preispitivanju poruka koje su nama ulivene od naših roditelja, preispitivanju očekivanja naših roditelja od nas, očekivanja nas samih od nas samih i od deteta. To je rad na prihvatanju sebe onakvih kakvi jesmo, na praštanju našim roditeljima, na opozivanju naših očekivanja od naše dece.

Onda vaša deca neće upisivati fakultete da bi vama pokazala diplomu pa da se počnu baviti nečim sasvim drugim. Nego će pokazivati interesovanje za mnoge stvari bez obzira na to što se vama te stvari ne dopadaju. Biće samostalna i odgovorna zato što vi tada nećete iz sopstvenog straha kontrolisati svaki njihov korak telefonskim pozivima.

Šta možete uraditi samostalno?

  1. Snimite osnovne momente vašeg opštenja sa detetom na diktafon i analizirajte ih na temu roditeljskih poruka.
  2. Setite se šta su vama govorili roditelji o tome kakvo dete treba da bude, to jest kakva su bila njihova očekivanja od vas.
  3. Definišite svoja očekivanja od samih sebe.
  4. Definišite svoja očekivanja od deteta.
  5. Uporedite spiskove i pronađite zakonitosti.
  6. Svesno izuzimajte fraze s negativnim porukama iz komunikacije s detetom.
  7. Osmislite pozitivnu alternativu za negativne poruke.

 

Izvor: detinjarije.com

 




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *