full screen background image

Šokantni detalji iz Putinovog djetinjstva: Iz blata i siromaštva podigao se do samog vrha!

--

Koliko na nas utiče naše poreklo, naš genetski kod? Koliko na nas, kao osobu, utiču naše detinjstvo i okolina? To je beskrajna rasprava među filozofima, psiholozima, psihijatrima i neurolozima.

Možda je ovo malo neobičan uvod u priču o Vladimiru Vladimiroviču Putinu, ali on je jedan od najboljih dokaza da čoveka ponekad ne može da ograniči ni rođenje ni okolina u kojem je odrastao.

Kako piše Stiven Li Majer (Steven Lee Myers) u Putinovoj biografiji “Novi car”, Putinov otac dobio je pravo na jednu sobu – 16 kvadratnih metara – u oronulom komunalnom stanu na petom spratu nekadašnje elegantne stambene zgrade iz 19. veka, u Ulici Baskov na broju 12, nedaleko od lenjingradske središnje avenije, Nevskog prospekta i kanala Gribojedova.

Putinovi su se tu uselili 1944. godine, a nakon rata taj skučeni prostor su morali da dele sa još dve porodice. Tu će živeti više od dve decenije.

Stan nije imao toplu vodu ni kadu. Hodnik bez prozora služio je kao komunalna kuhinja, s jednim plinskim šporetom naspram sudopere. WC se nalazio u ormaru koji je bio uglavljen ispod stepenica. Stan je grejala peć na drva.

Nekada davno nije izgledalo da će mršavi dečačić iz ruševina postići išta u životu osim života sitnog kriminalca, buntovnika na ulicama Lenjingrada.

“Oduvek je bio mršav dečak. Jedno od njegovih najranijih sećanja o pokušajima odvažnog bega iz zatvorenog detinjstva dogodilo se 1. maja 1959, možda, ili 1960. Prepao se gužve na “velikom uglu” u Ulici Majakovskog. Nekoliko godina kasnije on i njegovi prijatelji putničkim vozom su se zaputili u nepoznat predeo grada u potrazi za avanturom. Bilo je hladno i nisu imali šta da jedu, a iako su potpalili vatru kako bi se ugrejali, vratili su se obeshrabreni, nakon čega je Putina otac za kaznu istukao kaišem”, piše Majers u knjizi.

Međutim, sudbonosni susret, susret koji će obeležiti tok ruske istorije, a možda čak i svetske, odigrao se tamo negde 1965. godine.

Odustao je kad mu je suparnik razbio nos

Otac je pritisnuo Putina da počne da se bavi boksom, iako je mršavi dečak brzo odustao kad mu je, kako je rekao, udarac slomio nos. Umesto toga okrenuo se borilačkim veštinama protivno željama roditelja, počevši da vežba sambo, sovjetski stil koji je kombinovao džudo i rvanje, i koji je bio prikladniji njegovom stasu, ali i “ratobornoj prirodi”.

 

Jedan od njegovih trenera imao je presudni uticaj na njegov život. Anatolij Rahlin radio je u klubu Trud, nedaleko od Ulice Baskov, a 1965. Putin, koji je tad bio u petom razredu, odlučio je da učlani. Rahlin je morao da uveri  Vladimirove roditelje da ne uče decu ništa loše. Disciplina i strogost samba, a posle i džuda, zaintrigirala je dečaka kao ništa dotad. Borilačke veštine promijenile su mu život pružajući mu sredstvo da se suprotstavi većim, jačim mladićima. Takođe su mu donele novi krug prijatelja, posebno dvojicu braće, Arkadija i Borisa Rotenberga, koji će ostati uz njega ostatak života.

Šira javnost je prvi put videla Putina 1999. godine, kad je Boris Jeljcin predao vlast mladom i energičnom premijeru Vladimiru Putinu. Njih dvojica nisu mogli biti više različiti. Dok je Jeljcin bio visok i glasan bivši član Politbiroa, Putin je bio oniži, tihi pukovnik KGB-a. Iako je Putin radio u inostranstvu, bilo je to u Drezdenu, relativnoj zabiti Istočne Nemačke.

 

Međutim, Putin se već godinama uspešno penjao političkom lestvicom. Devedesete godine i pad komunizma dočekao je na mestu savetnika za međunarodne odnose gradonačelnika rodnog Lenjingrada. Kraj devedesetih dočekao je kao jedan od najmoćnijih ljudi Rusije.

 

“Ovoga puta ga je Jeljcin postavio na mesto prvog zamenika direktora predsedničke administracije zaduživši ga za odnose s 89 državnih regija. Taj je posao bio prirodni nastavak njegova rada u Glavnoj kontrolnoj upravi gde je gomilao datoteke s informacijama o korupciji i malverzaciji regionalnih službenika”, piše Majers u Putinovoj biografiji.

Šetao se Putin godinama po raznim funkcijama u Moskvi. Od šefa tajne službe, pomoćnika, savetnika, osobe od poverenja, dok ga Jeljcin nije jednog dana pozvao na sastanak izvan Moskve.

“Doneo sam odluku, Vladimire Vladimiroviču, i želeo bih da ti ponudim mesto premijera“, rekao mu je Jeljcin. Putin je neobično mnogo promišljao u tišini. Njegovo je tiho ponašanje privuklo Jeljcina, ali sad je izgledalo kao oklevanje.

“Ne volim predizborne kampanje”, napokon je rekao. Jeljcin ga je uverio da neće sam morati da vodi kampanju. Taktike kampanje bile su mu najmanja briga. Stručnjaci mogu da savladaju političku tehnologiju. On jednostavno mora da pokaže ono što Jeljcinu više nije uspevalo: samouverenost, autoritet, vojno držanje za kojim je, kako je verovao, država žudela.

Jedino što je trebalo bilo je da pokaže da nije Jeljcin

U tom očaju poslednje je najviše zaokupljalo Jeljcinov um. Putin je odgovorio s “vojnom sažetošću” – Radiću onde gde me postavite. Jeljcinovo sledeće pitanje svejedno ga je iznenadilo. “A na najvišem položaju?” Prvi put je, prema Jeljcinovim rečima, Putin uistinu shvatio punu nameru njegovog plana. Nije mu nudio žrtveni položaj kao prethodnim trima premijerima koji su potrajali tek nekoliko meseci u kancelariji. Jeljcin ga je predlagao za svog naslednika na mestu predsednika. Nekoliko dana kasnije Jeljcin je govorio svojim sugrađanima da sprema najopsežnije moguće promene.

“Odlučio sam da imenujem osobu koja, po mom mišljenju, može da ujedini društvo“, rekao je Jeljcin u televizijskom govoru 9. avgusta. “Oslanjajući se na najšire političke moći, osiguraće nastavak reformi u Rusiji.”

Jeljcin nije eksplicitno imenovao Putina svojim naslednikom, ali spomenuo je izbore koji su bili zakazani za jun 2000, izrazivši želju da glasači takođe pronađu poverenje za toga neobično malenog, relativno neiskusnog vođu.

“Mislim da ima dovoljno vremena da pokaže svoju vrednost.” Bilo je to u vreme kad je rat u Čečeniji prešao i u susedni Dagestan. Vreme kad je rusko gospodarstvo bilo na kolenima. Putin se činio kao prelazno rešenje do novih predsedničkih izbora, kad će napokon Jeljcina skloniti iz Kremlja i dovesti pogodnije i podobnije ljude na čelo izvršne vlasti. Barem su se tako nadali ruski parlamentarci.

Odlučni Putin uložio je veliki napor da bi naterao vojsku na delovanje, a jednom kad mu je to uspelo, politički put do vrha mu je bio gotovo zagarantovan. Sam Majers priznaje u knjizi da je Putinov nastup u Dagestanu nakon pobede nad čečenskim pobunjenicima bio gotovo amaterski. Ali Putin je samo trebalo da pokaže da nije Jeljcin. Da nije starac sklon ponekoj kapljici, a često i ponekoj litri više.

U avgustu, kad je došao na mesto premijera, samo 2 odsto ispitanika favorizovalo je Putina kao mogućeg predsedničkog kandidata. Do oktobra, taj broj se popeo na 27.  Proleće iduće godine dočekao je na mestu vršioca dužnosti predsednika, a koliko su mu kampanje mrske pokazuje i činjenica da je jedina platforma bila dokument objavljen na stranicama ruske vlade.

Dokument je pripremio Centar za strateški razvoj, savetodavna organizacija koju je osnovao German Gref, ekonomista iz redova Sobčakove uprave, Putinov bivši kolega. Na kraju je Vladimir Vladimirovič osvojio 53% glasova birača i time je započela nova era u Rusiji. Era koju je obieležio Vladimir Putin.

Vladimir Vladimirovič nikad nije voleo pitanja o ličnom životu i zaista je ljubomorno čuvao sve svoje tajne.

“Postoji nešto što se zove privatni život u koji niko ne bi smeo da se petlja. Uvek sam negativno reagovao na one koji se, sa svojim velikim nosevima i erotskim fantazijama, mešaju u tuđe živote”, oštro je odgovorio jednom prilikom Putin.

Putin je poznat i po oštroj boribi protiv prevaranata. Jedan od njih je i nekad najbogatiji Rus Mihail Hodorkovski, osuđen na zatvorsku kaznu zbog porezne prevare i pranja novca. Ovih dana je on najveći Putinov kritičar van Rusije. Pismo Mihaila Hodorkovskog iz zatvorske ćelije možda i najbolje oslikava što Putin znači Rusiji. Vredi podsetiti da je Mihail tad već mesecima bio u zatvoru, a da je tamo završio kad se zamerio upravo Putinu.

“Moramo odustati od beskorisnih pokušaja da dovedemo u pitanje predsednikov legitimitet. Predsednik je institucija koja jamči stabilnost i integritet nacije. I ne daj Bože da doživimo dan kad će ta institucija pasti – Rusija neće preživjeti još jedan februar 1917. Nacionalna istorija nam govori da je loša vlada bolja od nikakve vlade”, pisao je Hodorkovski.

Izvor: kurir.rs




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *